Čiji Život živiš?

Čiji Život Živiš?

kana87 | 09 April, 2011 11:15

Čiji život živiš?

Vec dugo vremena imam problem sa spavanjem. Moj problem je u tome što se teško budim iz sna, nakad se probudim opet bih se rado vratila u pređasnje stanje. Strucni naziv zaovaj poremećaj spavanja je „hipersomnija“ ili preterana pospanost i stalna željaza spavanjem. Međutim, nekako predosecam da nisam zapala u teži poremećajtakvog oblika. Naravno, vremenom posledice poprimaju težinu ozbiljnijeg problemai utiču na ukupni kvalitet zivota. Ali, ja nisam uvek sklona takvom stanju. To se dešava najčesce kada osetim dnevnu prazninu, kada je moj život na javi tolkomučan da poželim da se izgubim iz njega, i da nađem ispunjenje u nekom drugom „životu“.San mi pruža upravo taj doživljaj života u drukčijoj realnosti, zato je on mojeomiljeno „rešenje“ za probleme u dnevnom zivotu. „Bekstvo u san“ to je moj svesni izbor da svoj zivot prepustim nesvesnom.

Vec dugo komotno egzistiram u tako stvorenoj „paralelnoj realnosti“. Zivot na javi, to je samo osnova i pokretač za jedan drugi, zamene idealniji, komotniji život u snu. U pocetku sam san shvatala vise kao „noćni hobi“, kao zabavu i odmor tokom spavanja. Medjutim, iz te bezazlene zabave izrasla je prava strast i energija koja me je sve vise upućivala da se intenzivno bavim snom kao lekovitim sredstvom ne samo za zabavu i odmor, vec iza razne realne životne probleme. San je postao moja „druga kuća“, moj unutrasnji dom i sklonište, a ubrzo i zamena za moj život.

Opredeljenje za ovakav drugačiji život nosilo je posledice na moj vec unapred odredjeni život tj.svesni zivot, zivot na javi. Morala sam da se odreknem mnogih zadovoljstava i nezadovoljstava istinskog života, a pre svega morala sam da se odreknem ideje da je ono sto mi se dešava u stvarnosti upravo ono sto mi treba da bih bila srećna. Umesto prirodnog osecaja životnosti koji ljude cini aktivnim i zavisnim bicima u nepromenljivoj stvarnosti, pocela sam da nalikujem poluživom stvorenju, i onome sto se moze nazvati„živa smrt“. I kad bih se osetila zadovoljno i srećno to ne bi potrajalo, jer moja nova sreća nalazila se u nekom drugom životu, izmišljena i nestvarna baskao i sam taj život. I ja sam tako postala nestvarna. Nestvarna sreca,nestvarni dogadjaji, nestvarne težnje dovele su me do toga da sebe vidim i doživljavam kao bice koje nema stabilan oslonac, bice koje se neodlučno „pojavljuje inestaje“, razapeto izmedju dvojne egzistencije, izmedju „živeti“ i „ne živeti“.

Na sreću, danas, jasve vise živim! Ako se nekom ova tvrdnja učini besmislenom za pominjanje, kao nešto sto se vec unapred podrazumeva i ne treba da se dovodi u pitanje, nek se pre svega zapita koliko vrednuje svoj zivot koji mu je tako olako, sam po sebi „dat“. Baš zato što nam je „dat“ kao nesto sustastveno mi ga i ne dovodimo u pitanje, a to cesto dovodi nas same pod znak pitanja-mi smo ti koji vrsimo izbor kako cemo živeti i kolko cemo ceniti sopstveni zivot. Mi smo ti koji dajemo odgovor na pitanje-kakav život živimo, da li živimo po sopstvenom izboru, čiji život zapravo živimo?? Kolko čovek u tome može biti nerealan pokazujunam brojni primeri „promašenih“ života ili „pokušaja“ života, a neretko i odbacivanja i uništavanja sopstvenog života. Mi donosimo odluke o sopstvenim životima,a pre nego što napravimo bilo kakav izbor, potrebno je da uvažavamo i volimo sam život, prirodan i ljudski, takav kakav jeste, naš, svojstveni, bez obzira na ono sto želimo da bude ili mislimo da jeste. Reč je o osnovnom životnom izboru. Izbor koji nas dovodi u iskušenje, u pravu ličnu avanturu življenja, i vodi nas do nepromašivog središta koje odjekuje i razara nam krutu povrsinu, i to samo jednim prodornim tonom koji nas obuzima pitanjem „Hej, jel ovo stvarno tvoj zivot??“